Odlučno odlučujem… Da ne znam dok ne probam

Kako donosite odluke? Ispalite nešto, pa šta bude? To je sasvim prihvatljiv način odlučivanja, čak je i naučno podržan. Problem je što takav pristup nije baš pogodan za svaku situaciju, odnosno u određenim slučajevima – ustvari u većini slučajeva –  se može dosta pametnije postupiti.

Potrebno je uključiti mozak i analizirati stanje, pa prema rezultatima odlučiti kako odlučivati.

Pogledajte sledeću matricu.

Na X osi je problem, cilj, domen, kontekst, zahtevi – u jednoj reči, sadržaj. Na Y osi je način kako ćete dostići cilj, rešiti problem, ispuniti zahteve. Obe ose se protežu od „znam sve o…“ do „ne znam ništa o…“. Ta matrica je sve što vam treba kako biste informisano i razumno donosili odluke; samo uvrstite svoje vrednosti.

Znate sve o problemu, znate kako doći do rešenja? 

Prepoznaj – kategorizuj – odluči.

Već ste ranije rešavali takve stvari? Nema nepoznanica? Ništa lakše, problem je u jednostavnom domenu i odluku donesite tako da jednostavno prepišete nešto što ste već radili. Trebate promo letak za vašu novu uslugu? Već ste dvadeset puta radili nešto gotovo isto, s malim dizajnerskim studiom iz „komšiluka“? Svaki put je bilo dobro? Čemu komplikovati kad imate recept koji radi, odlučite isto kao i do sada.

Jedna dimenzija je poznata, druga baš i nije?

Programirate u Javi šta god vam dođe pod ruku i ide vam dobro, a sad treba da napravite aplikaciju za korisnika sa kojim nikad niste radili? Ili isti tip problema, ali sa druge strane: programirate mobilne aplikacije u čemu god treba, a novi projekat zahteva korišćenje vama nepoznate tehnologije?

Prepoznaj – analiziraj – odluči.

Komplikovanija situacija. Ne gine vam nešto isprobavanja, neki prototip, kratki eksperiment, bilo šta sa čime ćete potvrditi neke pretpostavke i upotpuniti rupe u znanju. Sa novim korisnikom ćete odraditi neki kratki projekat pre nego što se upustite u višegodišnji, znatno rizičniji angažman, čisto da vidite kako dišu i razmišljaju. U novoj tehnologiji ćete napraviti nešto kratko i jednostavno a što pokriva tipične slučajeve korišćenja, čisto da vas ne dočeka “kugla iza ugla”. U oba slučaja ćete analizirati rezultate i odlučiti kako dalje.

Obe dimenzije su poprilično nepoznate?

Malo se zakomplikovalo, previše je varijabli i svaka vuče na svoju stranu, teško je predvideti sve kombinacije? Jednostavno ne znamo koji je pravi potez. Vidimo ih nekoliko, svaki izgleda jednako dobro (ili loše, ako ćemo iskreno) i ne možemo isprobati baš svaki.

Eksperimentiši – prepoznaj – odluči.

Vaš problem je u kompleksnom domenu i odluku možete donieti tek nakon sprovedenog eksperimenta. Ali ne bilo kakvog eksperimenta; nakon ovog morate naučiti dovoljno da biste rešili što više nepoznatih varijabli, morate brzo doći do tih informacija i te informacije moraju biti dovoljno kvalitetne. Gledajte na taj eksperiment kao na aktivnosti koje će vas iz kompleksne gurnuti u komplikovani domen.

Ovo je tipična situacija u svetu startup-a ili kod razvoja potpuno novog proizvoda, i MVP (minimum viable product) je klasičan pristup: pre nego uložimo svoje ograničene kapacitete ciljano ćemo napraviti malo, a opet dovoljno kako bismo potvrdili neke predpostavke, i na osnovu rezultata ćemo odlučiti da li idemo dalje u tom smeru ili nešto trebamo da promenimo.

Nemate pojma ni o čemu?

Haos! Bauljate u mraku, ne znate kako krenuti? Ponekad je teško videti da nešto ne vidimo, a pogotovo zna da bude teško priznati sebi da smo u takvom okruženju. Nije drama, to je sasvim prihvatljiva situacija sve dok ste je svesni, a jedini način kako se izvući iz ovakvog okruženja je eksperimentisanje.

Pokreni se – prepoznaj – odluči.

Donesite neku odluku, bilo kakvu, ali shvatite najvažniju stvar: nemoguće je u ovakvoj situaciji doneti odluku koja je trajna. Pa pobogu, ne znate ništa ni o čemu! Najbolje što možete učini je pokrenuti se u nekom smeru, a zatim bez oklevanja analizirati rezultate i zaključiti je li odabrani smer zadovoljavajući. Ako jeste, nastavi! Ako nije, nova odluka i sve ispočetka. Klasični “fail fast” pristup.

Izgleda jednostavno

Pa čak i jeste. Ključni element je prepoznati u kojem domenu se nalazimo (jednostavnom, komplikovanom, kompleksnom, haotičnom) i prema tome doneti odluku ili pokrenitu aktivnosti koje će nam pomoći kod donošenja odluke.

Dobro je primetiti da je najjednostavnije donositi odluke kad smo u “jednostavnom” domenu, samo pročitamo recept i idemo dalje. Nevolja je što u modernom poslu takve situacije i nisu baš tako česte koliko bismo želeli. Dodatno, forsirati “jednostavnost” može biti vrlo opasno, pogotovo u softverskoj industriji gde su gotovo svi problemi kompleksni ili u najbolju ruku komplikovani. Zapitajte se, kad ste poslednji put videli softverski projekat koji je išao po planu od početka do kraja, a da je trajao duže od jednog dana? Ja nisam nikad.

Šta kaže zajednica?

Nekoliko se pametnih ljudi bavi kompleksnošću i mehanizmima donošenja odluka, međutim većina tih radova je nepotrebno komplikovano i predaleko od prakse.

Ipak, ističu se Ralph D. Stacey, profesor menadžementa i Dave Snowden, bivši IBM-er a sada nezavisni konsultant.

Ralph D. Stacey je svoja opažanja formatirao u tzv. Staceyjevu matricu (na osnovu koje je nastala i ona moja s početka članka), vrlo korisnu i korišćenu kod agilnog razvoja softvera.

Dave Snowden je autor framework-a pod nazivom Cynefin (čitaj: ki’nevin – ne pitaj 😃 koji – ako ga se zna čitati! – donosi recept ponašanja u određenim situacijama, vrlo slično gore opisanim koracima.

Nagradno pitanje: koliko domena vidite? Hint: više od 4.

Gde dalje?

Dosta dobar članak koji vam može pomoći u izboru pristupa za vaš sledeći projekat možete pročitati na Linkedinu.